Miroslav Živković je bio jedna od velikih jugoslovenskih nada. Igrao je u generaciji asova kao što su Vladimir Jugović i Siniša Mihajlović.
Njegov život danas je izuzetno težak, o čemu je najbolje sam govorio.
–„Živim od svoje sramne penzije od 15.000 dinara, što mislim da je sramno za egzistiranje vrhunskog sportiste kakav sam bio. Supruga je našla posao, radi, egzistiramo od njene plate i moje penzije. Živimo sa životinjama, kad god se nađemo oko njih pomažemo im, bili smo aktivni i u udruženjima. Bio sam umetnički fotograf zajedno sa suprugom, sve sam slikao što bih video, imao sam more izložbi po Beogradu, inostranstvima, dobijao sam puno pohvala, osvajao sam mnoge nagrade. Nažalost, sada me je bolest toliko onemogućila, pa veliki deo dana provodim u krevetu, jako malo sam u situaciji da mogu da hodam, da odem negde. Odvezem suprugu do samoposluge, ona kupi, nosi. Otišli smo u Irig, 30 kilometara od Novog Sada i živimo u jako teškim uslovima. Nemam ni kupatilo, tuš, živimo u buretu, kuća je nezavršena, opasana je ciglom, ništa nije malterisano… Krali su nam stvari koje su nam kupovali. Svašta bih vam ispričao“, rekao je Živković u intervjuu za „Radio Beograd“.
Rođen je u Beogradu 1970. godine. Počeo je da igra u omladinskim kategorijama Vojvodine jer se sa porodicom preselio iz Beograda u Novi Sad.
–Za sve te godine nastupa za pionirske i omladinske reprezentacije, izdvojio bih najspektakularniji poziv da 1985. odigram na Vembliju za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije pred 100.000 ljudi predigru finala kupa Mančester junajted – Everton. Živeo sam za tu utakmicu 24 sata, danima i noćima nisam spavao. U toj ekipi je igrao Jugović, koji je najdalje otišao od svih, bio je tu i Vladan Lukić, Marin Lalić je bio iz Hajduka, nas trojica – četvorica smo nosili taj tim. Bili smo smešteni 100 metara od stadiona, celu noć nisam spavao, gledao sam u stadion i sanjao taj dan. Da ste me pitali pred početak utakmice da li ću biti najbolji ili loš, mogao sam da vam kažem u sekundi, takvu intuiciju imam, osetio sam se genijalno, bio sam vedrog duha i nije bilo čudno što sam proglašen za najboljeg fudbalera. Zadivio sam Vembli da mi je ceo stadion zviždao da bi me omeli. Za 15 minuta smo poveli 2:0, a oba gola sam ja namestio. U prvom pasu sam odigrao Lukiću, a potom sam i Predragu Katiću, obojica su igrali za Zvezdu. Razbili smo Engleze, Vembli je zanemeo, celu utakmicu su ćutali, a pred kraj utakmice počeli su da viču ‘Ole’ kad su videli koliko sam dominirao.
Na toj utakmici je proglašen za Igrača utakmice i kao nagradu je dobio da prisustvuje svečanosti u počasnoj loži. Tu je upoznao i svetske prvake Bobija Čarlton, Bobija Mura i Gordona Benksa. Bobi Čarlton je bio oduševljen njegovom igrom.
Za Vojvodinu je debitovao tek 1991.godine. 1992. godine bio je prinuđen da ode zbog teške situacije koja je vladala u čitavoj zemlji. Pošto nije imao dobrog menadžera umesto u Ariu, Paoku ili Olimpijakosu koji su ga tražili završio je u drugoj Grčkoj lizi.
Počelo je izvanredno. Ali zbog nestručnog treninga i previše korištenja saune razbolio se. Obilazio je bolnice i doktore u Grčkoj i Srbiji ali rezultata nije bilo.
Dugo nisu znali u čemu je problem. Tek u Americi kod doktora Rajka Medenice, uspostavljena je dijagnoza, da boluje od porfirije, metaboličkog poremećaja i da mu je zaista život ugrožen.
Pojasnio je i čemu ga je naučila bolest.
–„Da ne verujem u ljude, da ne volim ljude, koje inače volim. Žao mi je zbog toga, ali moja situacija gledajući smrti u oči me dovodi do toga, milion ljudi me je izdalo, prijatelja, lažnih prijatelja, svima koji se tobože predstavljaju kao prijatelji, a kad treba nigde ih nema. Niko da mi kupi taj lek somatostatin u Americi, koji je deficitaran a to je injekcija koju moram da koristim, bez nje padam u delirijume, kome, u nesvest, to je jako ružna slika, bio sam zabrinut i kada sam došao sa vama da pričam hteo sam da vam kažem da prekinete snimanje, jer videćete i sami koliko su to ružne stvari kad mi se desi napad. Dobijem nagone za povraćanjem, padam…“.
