Za sestru kaže da je ŽENA ZMAJ, a evo šta ima da kaže o slavnom košarkašu

„Mi smo stvarno presrećni zbog svega. Izuzetno smo ponosni“, komentariše Maja Maćešić veliki uspeh Nikole Jokića koji je proteklog vikenda proglašen za MVP-a NBA lige. Maja Maćešić je strarija sestra Natalije Jokić, supruge Nikole Jokića.

O svojoj sestri je rekla za Blic:
„Natalija je moja druga polovina, mi smo stvarno jako vezane, daleko smo, ali to ništa ne znači“.

Maja i Natalija su kao deca zajedno sa roditeljima bile u izbegličkoj koloni iz Krajine.
„Mi smo bile jako male kada se sve to dešavalo. Naši roditelji su se potrudili da taj deo detinjstva ne osetimo na možda neki loš način. Imala sam tri godine kada se to dogodilo, a Natalija sedam meseci. Iskreno i ne sećam se detinjstva kao nekog lošeg perioda nego kao najlepšeg perioda života. Na kraju krajeva, mama i tata su zaslužni za to, tako da nema loše uspomene na detinjstvo“,rekla je Maja za blic.

Majin zet je svetski as, ali za najbliže „samo“ Nikola.
Natalija i Nikola su jako dugo zajedno. Iskreno da vam kažem, uopšte ga ne posmatram kao nekog poznatog. Mi živimo u malom mestu gde njega svi znaju, poštuju, vole i cene. Kada je neko član vaše porodice dugi niz godina, onda nemaš osećaj da je on nekome drugom poznat“,dodaje Maja pa potvrđuje da je Nikola van terena „običan“ čovek:
„Divan je i pre svega jedan veliki čovek“.

„Ona je jedna žena zmaj. Prosto onaj ko je na terenu, on igra, ostali mogu samo da bodre, to je činjenica“,rekla je za svoju sestru.

Maja je pre nekoliko godina intervjuisala svog zeta.

Bilo je to za moje master studije. Završila sam Pedagoški fakultet, pa posle toga upisala master, pa sam imala određenu temu i bilo mi je najlakše da intervju uradim sa nekim koga znam“, napominje.


Evo tog intervjua.
Na kafi sa…
Živimo u gradu istorije. Uspešnih, ambicioznih i talentovanih ljudi nam nikada nije manjkalo. To su ljudi, koji su vekovima nizali uspehe, i donosili svoje pobede u ovaj grad. Istorija se piše i danas, zahvaljujući hrabrim pojedincima, koji sa sobom ne nose samo svoje ime, nego i ime varoši u koju se uvek rado vraćaju. Baš takav je i moj današnji sagovornik sa kojim ću ponajmanje pričati o sportu, premda je on po tome najpoznatiji, ova kafa će biti više osvrt na poimanje života slavnih kroz njihovu svakodnevnicu, koja je, sve, samo ne obična i onakva kakvu je mi poznajemo. Nikola Jokić, svetu je poznatiji kao jedan od najuspešnijih košarkaša današnjice, ali ono što je manje poznato jeste činjenica da on nije samo osoba vredna pomena po broju koševa, već veliki čovek koji se na putu do uspeha ne spotiče o male ljude, nego ih podstiče da budu ono što jesu. Toliko dugo ga poznajem, toliko smo kafa zajedno popili, toliko sreće i tuge podelili, da mi je drago što imam priliku da evo, bar ovom kafom neki od vas upoznaju sve one kvalitete, koje ovaj čovek poseduje, a koji nisu ništa manje važni od njegovih sportskih uspeha.

“Malo ima medju nama onih, koji za sebe mogu da kažu da su najbolji, u svom poslu, porodici, pa čak i u hobiju, ali ipak ti si uspeo da budeš takav. Najbolji. Da li postoje momenti u kojima kažeš sebi na glas, ili se pogledaš u ogledalu i pomisliš : Ma šta se nerviraš, pa ti si najbolji na svetu?”A niiije, ja sam baš sušta suprotnost tome, uvek mislim da je protivnik bolji od mene, imam samopouzdanja ali nemam tu drskost da kažem za sebe da sam najbolji. Mislim da me to nekako goni, želja da se nadmećem sa nekim i da ne mogu da prihvatim da sam bolji nego moram to i da dokažem.

“Iako mlad, da li misliš da si uspeo do sada ostati normalan, pored tolikog pritiska?”.
“Možeš li, uz najbolju nameru, da budeš kao sav normalan svet?”
Pa mislim da je teško sada, ali neka moja želja i cilj jesu da kada završim karijeru i prestane sve ovo je da kada se pojavim negde to neće više biti neka velika stvar. To je moja želja.

“Iz tvog ugla zvezde, kako izgleda taj uspon u sam vrh?”
Nekada to utiče jako loše na čoveka, čovek se promeni, imao sam prilike da vidim primere iz svog okruženja, gde ne samo da su se apetiti povećali, nego ih je taj uspon povukao na dno. Zahvalan sam, jer je za mene porodica oduvek bila podsetnik svih moralnih vrednosti.
“Koliko misliš da je naša slika slavne ličnosti laž?”
Sigurno jeste. Svi ljudi koji su poznati u svom zanimanju žele da žive svoj život na neki drugi način ali pritisak ljudi i medija je neminovan. Generalno mislim da imaju lažnu sliku o poznatima, ali svaku poznatu ličnost zaboli kada čuje neistine o sebi.

“Evo ja te poznajem godinama i mogu da ti kažem da si ostao isti. Znači li ti to nešto?“Kad bi imao priliku da sretneš malog Nikolu od 10-15 godina, šta bi mu rekao?”
Znači. Pogotovo ako je od ljudi koji i meni nešto znače. Kad sam ja, evo već nešto i ostvario, voleo bih da to ne utiče na naš odnos, da bude kao pre, dok još nisam ništa ostvario. Zato što su sve veze iz prošlosti koje sam sagradio sa prijateljima stvarne, nisu lažne. Lakše je bilo steći tada prijatelja, jer sada ne znam kakva je, kome, namera.

“Kad bi imao priliku da sretneš malog Nikolu od 10-15 godina, šta bi mu rekao?”

Sigurno bih mu rekao da se igra još više i da uživa, zato što sam tada mislio da je kontrolni ili neki pismeni, najveći problem, a ja bih mu rekao: proći će. Isto bi rekao i Nikola od 35 godina, meni sada.

“Znaš da ima ona priča o dve kutije. Na jednoj piše Sreća, na drugoj Tuga, ali kad ih otvoriš u obe piše proći će.”
Baš tako. Sve mora proći.

“Šta bi rekao malom Nikoli, šta da promeni?”
Ne bih ništa menjao, jer je i pre košarke moj život išao uzlaznom putanjom. Srećan sam i zadovoljan i ne znam kome treba da zahvalim.

“A da možeš svoj život da opišeš kroz pesmu, koja bi to pesma bila?”
Iskreno mislim da nema tako lepa pesma. Volim tamburaše, taj stil muzike i taj stil života, pa neka bude “Već odavno spremam svog mrkova”, jer to je ipak moja ljubav od 12-te godine. Ja i dalje mislim da ću na neki način biti konjar, i baviti se tim sportom, baš kao u toj pesmi, uh, tako bih i ja.

“Za šta si bio vojnik u životu, a u čemu si hvatao krivine?”
Kada sam bio mladji nisam bio vojnik u treniranju, tada mi je bilo najvažnije da se zabavljam, družim, igram fudbal na ulici, idem na kupanje, a možda sam bio vojnik u školi, jer sam hteo da budem spreman, nisam bio odlikaš, ali nikada nisam bio nespreman, što mi je ostalo do danas. Sve ovo što mi se dešava, isto tako može brzo i da nestane. Želim da sam spreman, šta god mi život donese. Nisam baš imao puno prilika da hvatam krivine.

“Je l’ postoji još nešto u životu što želiš, a da još nisi ostvario?”
Sigurno to konjarstvo i ljubav prema konjima, budući da sam se ostvario kao otac. Voleo bih možda da mogu malo više da provodim vremena sa konjima, odlazim da gledam trke ili da vozim.

“Jesi li više plakao posle poraza ili posle pobeda?”
Kad sam bio mladji onda sam plakao stalno. Tad sam plakao i što sam mali i što sam gojazniji, tad sam imao više poraza ali možda me je baš to dovelo tu, gde sam sada. Ja mislim da sam pobednik i da sam borac na terenu, bilo je i promašaja za pobedu, dosta puta sam bio i krivac, ali ne bih bio ovde gde jesam da toga nije bilo.

“Kako nove generacije podstaknuti da veruju u sebe i da budu najbolji ma čime god se bavili?”
Uopšte ne trebaju da misle da treba da budu najbolji. Nekako, to nikad ne znaš. Jako je malo najboljih ljudi na svetu, u bilo kom zanimanju, i mislim da ne trebamo da opterećujemo decu sa time. Ja nisam želeo, a ni sad ne želim da budem najbolji. Mislim da se uspeh ne broji novcem i nagradama nego kvalitetnim ljudima oko sebe, ne opterećujmo decu medaljama. Ako uživaju u tome što rade, mislim da je to već jedan veliki uspeh.

“Junak tvog detinjstva?”
Zasigurno moja braća. Oni su isto trenirali košarku. Uvek sam želeo da budem sa njima, a oni su me vukli sa sobom.

“Ovog trenutka da dodješ za Sombor, koje mesto bi prvo posetio?”
Moja štala. Sedma godina već i svaki put stanem prvo tamo, ne znam ni ja zašto ali to je mesto na kome sam siguran i svoj.

“Gde sebe vidiš za deset godina?”
Gde bih voleo da se vidim, ili gde sebe vidim? Voleo bih da se vidim na nekom salašu ili vikendici punoj dece i životinja. To bi bila neka moja želja.

“Misliš da je to realnost?”
Možda ja mislim da je to život za mene, a možda i nije. Da nema puno turbulencija, da je mirno, voleo bih da moja deca odrastaju u mirnom okruženju, u prirodu, da im je to relaks, kao i meni.

Nije ovo bajka, Nikola. Ovo je život koji igraš medju najboljima na svetu, jer si već kao mali postavio svoja pravila igre. Ostani na zemlji i igraj se, dobro ti to ide. Rano si naučio koliko je teško biti “ja”, zato si sada tako veliki čovek, kada znaš da snovi nisu pesma da je poručiš, jer ti tu najlepšu i najskuplju, još uvek pišeš.
Kao što si i sam rekao sve će proći. Jedno je sigurno, svi oni koji te vole od tvog ranog detinjstva, čekaju te, na dobro poznatom mestu, jer “Samo jedna je shvaćaš, varoš u koju se vraćaš.”

Najnoviji postovi

Istražite Više

Otkrijte ekskluzivne priče. Pridružite nam se!

Kategorije