foto: Aleksandar Dimitrijević
Dragan Džajić nije bilo ko u srpskom fudbalu. On je legenda Crvene zvezde, srpskog i jugoslovenskog fudbala. Bio je igrač, sportski funkcioner i predsednik kluba Crvena zvezda. Od 14. marta 2023. godine predsednik je Fudbalskog saveza Srbije.
Od „pet predstavnika u Evropi“ do strmoglavog pada: kako su odluke FSS promenile pravila igre i kome su najviše koristile
Kada je Dragan Džajić 14. marta 2023. godine izabran za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, srpski klupski fudbal imao je pet predstavnika u evropskim takmičenjima. Danas se, međutim, sve glasnije postavlja pitanje gde je srpski fudbal krenuo i ko je odgovoran za odluke koje su njegovim najvećim klubovima promenile uslove poslovanja i takmičenja.
Ne treba unapred donositi presudu. Ali treba postaviti pitanja. I to vrlo konkretna.
Jer u Džajićevom mandatu donet je niz odluka koje su direktno promenile položaj stranih igrača, domaćih fudbalera i klubova koji se takmiče u Evropi. A kada se te odluke stave jedna pored druge, teško je ne primetiti da je njihov efekat naročito odgovarao Crvenoj zvezdi.
Ko je stranac, a ko nije?
Jedna od promena bila je odluka da se igrači iz država Evropske unije u domaćem takmičenju tretiraju kao domaći igrači. Na papiru, odluka deluje logično: Srbija želi da se približi evropskim pravilima.
Ali u praksi nastaje paradoks.
Igrač koji je, recimo, Albanac ima pasoš neke države EU može biti tretiran kao domaći, dok Srbin iz Crne Gore ili Bosne i Hercegovine ili iz Severne Makedonije, ukoliko nema srpsko državljanstvo, može biti stranac.
Još veći paradoks nastaje kada se pogleda način na koji se rešava problem stranaca.
U periodu od dolaska Džajića na čelo FSS do danas identifikovali smo devet stranih fudbalera koji su dobili pasoš Republike Srbije. Ne računamo igrače iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Makedonije koji po drugom osnovu dobijaju pasoš Republike Srbije.
Od tih devet, pet je igrača Crvene zvezde.
To su:
Jegor Prucev,
Osman Bukari,
Naser Điga,
Nair Tiknizjan,
Seku Sanogo.
Čukarički ima jednog, Novi Pazar jednog, Jedinstvo sa Uba jednog, a Radnik iz Surdulice jednog. Partizan i Vojvodina u ovom preseku nemaju nijednog takvog igrača.
Sama statistika još nije dokaz favorizovanja, ali ona svakako jeste razlog da se postavi pitanje: Zašto se mehanizam naturalizacije stranih fudbalera toliko često koristio upravo u slučaju Crvene zvezde?
Điga – slučaj koji otvara najviše pitanja
Naser Điga u Crvenu zvezdu dolazi početkom septembra 2023. godine. Već u martu 2024. dobija srpsko državljanstvo. Dakle, u Srbiji je bio manje od sedam meseci.
Crvena zvezda je prethodno pokrenula postupak za njegovo dobijanje srpskog pasoša, a mediji su tada otvoreno pisali da je to važno Zvezdi zbog statusa stranaca i njegovog ostanka u klubu.
Ubrzo posle dobijanja državljanstva stvari postaju još zanimljivije.
Điga više nije stranac, ali nije to jedina korist. Postaje i bonus igrač. Sama Crvena zvezda je kasnije u svojoj analizi sezone navela da je Điga, nakon dobijanja srpskog pasoša, „faktički postao bonus“. Dakle:
stranac → srpski pasoš → domaći igrač → bonus.
Jednim administrativnim potezom klub dobija dvostruku korist. I tu dolazimo do pitanja koje nije samo fudbalsko.
Koji je bio interes Republike Srbije?
Zakon o državljanstvu predviđa redovan uslov od najmanje tri godine neprekidnog prijavljenog prebivališta za prijem stranca.
Postoji i mogućnost izuzetka kada je prijem od interesa za Republiku Srbiju.
Kod Đige tri godine očigledno nisu bile moguće.
Zato se postavlja pitanje:
Ako je korišćen izuzetak, šta je bio konkretan interes Republike Srbije za prijem Đige u državljanstvo?
Điga je ostao reprezentativac Burkine Faso.
Nije postao reprezentativac Srbije.
Nije predstavljao razvoj domaćeg fudbalera.
A neposredna i dokumentovana korist bila je jasna:
Crvena zvezda dobija igrača koji više nije stranac i koji može da ispuni bonus kvotu.
Ne tvrdimo da je to bilo formalno obrazloženje državnih organa.
Ali zahtev za odgovor je potpuno legitiman.
Prucev – ista priča
Ako je Điga najzanimljiviji slučaj, Prucev je dokaz da nije reč samo o jednom fudbaleru.
Ruski fudbaler Jegor Prucev dobija srpsko državljanstvo 2023. godine.
I on je dobio nešto više od običnog statusa „domaćeg igrača“. Postao je bonus.
Drugim rečima, dva igrača Crvene zvezde koji su rođeni i fudbalski afirmisani van Srbije mogli su da ispune ono što je FSS predstavljao kao mehanizam za povećanje broja mladih domaćih igrača i pomoć mlađim selekcijama.
I tu se pojavljuje paradoks.
-Pravilo koje je trebalo da podstakne domaće mlade fudbalere može se ispuniti strancima koji su dobili srpski pasoš.
Dva bonusa – kome je pravilo donelo korist?
FSS je potom uveo pravilo prema kojem klubovi moraju imati dva bonus igrača.
Ideja je bila jasna: više prostora za mlade fudbalere. Ali ako bonus može biti i stranac koji je prethodno dobio srpsko državljanstvo, onda se postavlja pitanje da li je ostvarena prvobitna namera pravila.
Jer šta dobija klub poput Crvene zvezde?
Može da ima veliki broj stranaca, da deo njih naturalizuje, a zatim da dvojicu koristi za ispunjavanje bonus obaveze. Stranac postane domaći, a domaći igrač i dalje ostane na klupi. To više nije pitanje nacionalnosti. To je pitanje regulatorne politike.
Ibrahim Zubairu i Ovusu su posebno zanimljivi. Srpsko državljanstvo su dobili dok su bili igrači Jedinstva sa Uba, odnosno Radnika iz Surdulice. Nakon toga su prešli u Partizan odnosno Crvenu zvezdu. i oni su postali bonus igrači.
Ovaj slučaj pokazuje da naturalizacija može imati tržišnu vrednost: igrač koji je stranac u jednom trenutku postaje domaći i samim tim postaje zanimljiviji klubovima koji imaju ograničenja vezana za strance i bonuse.
Dakle, problem nije u tome što je neko samo dobio državljanstvo.
Problem je kako je sistem napravljen i kome taj sistem najviše koristi.
A gde su Partizan i Vojvodina?
I tu statistika postaje zanimljiva.
U našem preseku devet stranih igrača koji su u ovom periodu dobili srpsko državljanstvo:
Crvena zvezda – 5
Partizan – 0
Vojvodina – 0
Nije li čudno da sistem koji je formalno isti za sve klubove ima tako različite praktične rezultate?
Posebno ako znamo da su najveće evropske rezultate Srbije poslednjih godina upravo ostvarivali Zvezda i Partizan, pa je njihov položaj prema pravilima FSS od posebnog značaja za ukupni srpski koeficijent.
I onda dolazimo do Dragana Džajića. Njegov mandat zato nosi i jedno neizbežno pitanje:
Može li čovek sa tako dubokim korenima u jednom klubu da bude potpuno neutralan kada donosi odluke koje direktno utiču na njegov bivši klub?
Ne tvrdimo da ne može.
Ali javni interes nalaže da se to može proveriti.
A proveravati treba kroz dokumente, glasanja i posledice odluka.
Ne treba zaboraviti ni Radujka
Branko Radujko je u FSS došao na mesto generalnog sekretara 2024. godine.
I njegovo ranije angažovanje u Crvenoj zvezdi deo je biografije koju javnost ima pravo da zna kada se govori o ljudima koji odlučuju o pravilima srpskog fudbala.
Opet, sama činjenica da je neko radio u Zvezdi nije dokaz bilo kakvog pogodovanja.
Ali kada se uz to stave:
Džajić + ljudi sa vezama sa Zvezdom + odluke o strancima + naturalizacije + bonus pravilo + evropski interesi klubova
onda je sasvim legitimno postaviti pitanje:
-Da li je FSS regulator svih klubova ili servis najmoćnijeg kluba?
Šta je sa srpskim fudbalom?
Tu dolazimo do možda najvažnijeg pitanja.
Ako pravila omogućavaju najvećem klubu da napravi praktično neograničeno širok roster, da koristi veliki broj stranaca, da pojedine strance pretvori u domaće igrače, da naturalizovane fudbalere koristi i kao bonuse, dok konkurenti nemaju isti kapacitet da koriste taj sistem — onda nije problem samo u tome ko je osvojio prvenstvo.
Problem je u ravnopravnosti takmičenja.
Jer ako jedan klub ima veći evropski budžet, širi roster i mogućnost da regulatorna pravila koristi efikasnije od konkurencije, onda se prednost iz jednog takmičenja prenosi i u drugo.
A kada se to ponavlja iz godine u godinu, konkurencija slabi.
Šta uradi, Crni Dragane?
Džajić je u istoriju srpskog i jugoslovenskog fudbala ušao kao jedan od najvećih fudbalera Crvene zvezde.
Ali će njegov mandat na čelu FSS biti ocenjen po nečemu drugom.
Po tome da li je uspeo da bude predsednik svih klubova ili je, svesno ili nesvesno, sistem koji je vodio najviše koristio njegovom matičnom klubu.
Za sada imamo činjenice koje traže odgovore:
-Pet od devet identifikovanih naturalizovanih stranaca povezano je sa Zvezdom;
-Partizan i Vojvodina nemaju nijednog;
-Prucev i Điga su kroz srpski pasoš dobili i status bonusa;
-Điga je državljanstvo dobio nakon manje od sedam meseci u Srbiji i to kao igrač Bazela na pozajmici u Zvezdi;
– Zvezda je pokrenula njegov postupak; a novi sistem bonusa omogućio je da naturalizovani stranac zauzme mesto koje je, barem po ideji, trebalo da pripadne mladom domaćem fudbaleru.
To još nije dokaz da je neko prekršio zakon. Ali jeste dovoljno da se postavi pitanje:
Šta uradi, Crni Dragane?
I zašto se, kada se podvuče crta, čini da je od svih klubova upravo Crvena zvezda iz novih pravila izašla sa najvećom koristi?
Ovde nemam nameru nikoga da optužujem, ali me kao velikog ljubitelja sporta a pogotovu fudbala zanima da mi neko odgovori na ova pitanja.