Dan kada je Enver sačuvao Dušana

On je bio čovek stila, šarma, dobrote, časti i lepog vaspitanja. On je jedini fudbaler koji je sam sebi poništio dva gola. On je po stasu, držanju, načinu igre, eleganciji, suptilnosti bio bez dileme najotmenija sportska ličnost „stare” Jugoslavije. Fudbalski aristokrata i džentlmen. Navijači su mu dali nadimak Princ sa Neretve. Novinari su to prihvatili. On je Dušan Duško Bajević.

Rođen 1948.godine u Mostaru. Odrastao je u vreme podnošljive oskudice. Iako je igrao folklor zavoleo je sport, a posebno fudbal. Prvu loptu mu je kupila majka Danica na „Zagrebačkom velesajmu”.

Sa nepunih 18 godina je debitovao za prvi tim Veleža. Trener mu je bio čuveni Sulejman Rebac. Dolaskom Sule za trenera i pojavom generacije BMV (Bajević, Marić, Vladić)počinje era Veleža.

Velež je bio klub vesele sirotinje, koja je više volela da se „šegači” sa rivalima, da ih dobro „nakanta”, da po četiri, pet komada. To se posebno sa odnosilo na „veliku četvorku”-pisalo je u tadašnjim novinama.

Zadatak koji je Sula Rebac dao Bajeviću je bio da daje golove. Dušan je to radio besprekorno. Za „rođene” je odigrao 568 utakmica i postigao 468 golova, od toga 164 u prvenstvu Jugoslavije. Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupio 37 puta i pri tome je protivničku mrežu zatresao 29. puta.

Fer-plej je Bajeviću uvek bio na prvom mestu. Dva puta je sam sebi poništavao golove. Iako su sudije pokazale na centar Dušan je intervenisao kod sudija i golovi su poništeni. Nije ga zanimalo to što je to Veleža koštalo igranja u Evropi. Postupio je po pravilima fer pleja kao pravi džentlmen.

Prvi put se to dogodilo u Mostaru protiv ekipe Radnički iz Kragujevca, a drugi put u Nikšiću kad je Velež gostovao ekipi Sutjeske.

Osamdesetih godina prošlog veka šampion Urugvaja Penjarol je išao na turneju po Evropi. Pobedili su dva bundesligaša u Nemačkoj i stigli u tamo neki Mostar da igraju sa tamo nekim Veležom. Nisu ni znali šta ih je snašlo. Posle pola sata igre je bilo 3:1 za Velež.
U 37. minutu utakmice Bajević je primio loptu na sredini terena. Nanizao je trojicu igrača Penjarola i postigao četvrti gol.

To prgavi i naduvani igrači Penjarola nisu mogli da podnesu. Zametnuli su kavgu. Nastala je opšta tuča na terenu. Kao džentlmen, kakav je uvek bio Bajević je stajao sa strane i sve to posmatrao. Dvojica Urugvajaca ustremila su se na Bajevića. Sula Rebac koji je stajao pored terena je samo viknuo Enveru Mariću.

Mara čuvaj Duška.

Mara je u punom sprintu krenuo u odbranu Bajevića. Dok je trčao ka svom drugu iz detinjstva i saigraču, Mara je „eliminisao” dvojicu Urugvajaca. Jednog je udario nogom u stomak a drugog je u stilu Kubanca Teofila Stivensona, višestrukog olimpijskog šampiona u boksu, školskim aperkatom poslao u carstvo snova.

Mi stariji Mostarci se i danas odlično sećamo te utakmice i uspešno izvršene Suline naredbe. Enver je u stilu najboljeg telohranitelja sačuvao Dušana.

Najnoviji postovi

Istražite Više

Otkrijte ekskluzivne priče. Pridružite nam se!

Kategorije