Doživotno diskvalifikovan iz fudbala, posle pomilovanja dobio Zlatnu loptu kao najbolji igrač Evrope.

Ima jedan stari dobri vic koji se i danas često priča iako je nastao pre skoro 30 godina.- Sastali se u jednom kafiću Maradona, Pele i Stoičkov i razgovaraju.
Maradona:- Zamislite, juče mi se obratio Bog i rekao mi da sam najbolji igrač na svetu.
Pele:-A meni se Bog obratio pre sat vremena i rekao da sam ja najbolji na svetu.
Stoičkov:- Ne sećam se da sam rekao nešto tako.

Bilo je to daleke 1994.godine kad je Hristo Stoičkov dobio Zlatnu loptu a Bugarska igrala polufinale Svetskog prvenstva.

Stoičkovu frižider nikad nije bio pun u detinjstvu. Rođen 1966. u drugom po veličini bugarskom gradu Plovdivu. Celo detinjstvo proveo je u bedi i bio je gladan. Gladan svega.
Hristo je prve korake napravio u lokalnom klubu Maritsi. Sanjao je da će jednog dana zaigrati za Botev. Kad je imao 16 godina oterali su ga kao neperspektivnog i nedovoljno talentovanog.

Prešao je u niželigaša Hebros iz gradića Harmanlija. Tamo je davao golove kao na traci. Vidili su ga treneri CSKA iz Sofije i odveli u svoje redove.
Stoičkov je u Sofiji dobio nadimak Kamata, što u prevodu znači bodež ili šilo. 1985.godine u finalu kupa su igrali CSKA i Levski. Hristo je osvojio pehar ali je i za vreme utakmicea i posle u tunelu došlo do velikih nemira i tuče. Sutradan su stigle kazne. Hristo Stoičkov iz CSKA je dobio doživotnu suspenziju.

Nakon što mu je bilo zabranjeno igrati, Stoičkov je otišao u vojsku u Staru Zagoru. Tu je pod lažnim imenom igrao za fudbalsku ekipu vojne jedinice.
1986.godine kažnjeni igrači su rehabilitovani. 1989.godina je bila presudna za Hristovu karijeru. Stoičkov je bio nezaustavljiv. U prvenstvu je dao 38 golova i podelio je Zlatnu kopačku Evrope s čuvenim meksičkim napadačem Real Madrida Hugom Sančesom. Sa sedam pogodaka bio je prvi strelac Kupa pobednika kupova.

1990. godine prelazi u Barselonu, Ugovor je potpisao 6 meseci ranije ali to nije rekao ni svojoj ženi ni roditeljima. Tad počima zlatna era Hrista Stičkova i traje sve do završetka Svetskog prvenstva.
1994. godine popeo se na pozornicu svečane sale u Parizu kako bi primio Zlatnu loptu, Hristo Stoičkov bio je miran. Hristo se stoički dogegao po taj trofej. Valjda je tako, na samo sebi svojstven način, želio čitavom svetu poručiti da nema nameru da se veseli zbog nečega što mu ionako, po pravdi Boga pripada.
S trofejem u rukama izjavio je nešto što je zasenilo čitav čin primanja najveće individualne nagrade u svetu fudbala.

Ne postoji jedan, već su dva Hrista. Jedan je gore na nebu i umro je za naše grehe, a drugi igra za Barselonu i takođe čini čuda, samo na zemlji.
Kad je Džon Lenon 1966.godine izjavio da su “Bitlsi popularniji od Isusa Hrista“, pola planete se diglo na noge. U Americi su ploče liverpulskog benda nedeljama bile ritualno spaljivane. Džon Lenon se izvinio. Hristo nije imao nameru da se izvinjava.

Karijera je posle krenula na dole. Bajka nije mogla dugo trajati. U to vreme je važilo pravilo da samo tri stranca mogu igrati, a Barsa je imala četiri fantastična (Stoičkov, Romario, Kuman i Laudrup). Stičkov je igrao sve manje i manje.
Stoičkov je prodan u Parmu. Očekivanja Parme se nisu ispunila. Parma je tu sezonu završila tek šesta, u kupu je ispala već u drugom kolu, a Stoičkov je dao svega pet golova u 23 nastupa.

Stoičkov se vratio u Barselonu. Bobi Robson koji je tada bio trener Barselone nije verovao Stoičkovu. Na jednoj utakmici ga je čak stavio da igra levog beka. I danas ga Hristo naziva “đubretom“.
Vratio se u CSKA iz Sofije. Još je igrao u saudijskom Al Nasru i japanskoj Kašivi, da bi karijeru završio 2003. igrajući u američkom klubu DC Junajted.
Danas Stoičkov živi u Majamiju. Kad je dobro raspoložen sluša pesme svog prijatelja i kuma Miroslava Ilića i priča vic sa početka ovog teksta.

Povezani postovi